Неко ко јесте

Понекад се чини да нас је све на свету напустило. Можда то није ништа друго него љубав: сигурност да међу свим стварима које се сломе, опросте, падну, умру, понестане, понестане, оду, изгубе се, постоји нешто што остаје.

Неко ко ће вам пружити сигурност да за сада неће нестати.
Како је корњача нестала или онај пријатељ који ти се заклео на вечно пријатељство.
Како су Бацк Стреет Боиси нестали такви какви су били или телефонске говорнице.

Понекад се чини да нас је све на свету напустило.
Можда је то само та љубав: извесност.
Да међу свим стварима које се сломе, опросте, падну, умру, понестане, понестане, оду, изгубе се, постоји нешто што остаје.

Неко ко јесте.
Неко чија наборана кожа је дневник вашег проласка кроз постојање.
Да га погледаш у раме и сетиш се кад си му на тој сахрани положио главу.
Да му додирнете потиљак и сетите се Порта.

Нека ваш дах буде место.
Кућа.
Данас су сви негде другде.
Он је на Инстаграму или у будућности покушава да пронађе нешто боље.
Али никад овде.
Са тобом.

Не пружајући вам ту сигурност.
То острвце.
Тај конопац.
Тај спрат.
Та мрежа.

Можда смо све више сами и сами.
И морамо се навикнути.
Можда већ љубав.
Будите производ маште.

Остатак сећања који у наше дане стиже као нешто незнатно.
То је било давно.
Да је престао да постоји.
Или можда.
Ко зна.
Још увек има људи вољних да остану.
До тебе.