Свему чему нас је научио овај вирус

Оно што је вирус учинило невидљивим за наше очи јесте да нас подсећа на нашу крхкост. Ступа у контакт са неизвесношћу. Открива оно што је заиста важно. То је учинити бриге видљивим.

Роиев глас је подцаст писца Роиа Галана за часопис Ментесана. Слушајте га и делите.

Подразумевали смо се да ћемо се поново видети.
Стигао би тај понедељак и отишли ​​бисмо у биоскоп.
Да бисмо посетили своје мајке.
Да би било довољно да се пожели моћи.
Да бисмо могли изаћи.

Ствари смо узимали здраво за готово.
Да ће свет за нас увек остати тамо непромењен.
То је припадало нама.
Да се ​​ништа не би променило.

Људи које волимо узимали смо здраво за готово.
Тако се навикнемо да их додирујемо.
Да смо престали то да радимо.
Заборављамо да се опростимо са важношћу коју сви опроштаји морају имати.

Живот смо узимали здраво за готово.
Да ће се на исти начин вратити нетакнута.
Идентично дану пре и дан раније и дан раније и дан раније.
Али сутра је било потпуно другачије од очекиваног.

Све смо узели здраво за готово.
Навикнемо се на логику загарантоване рутине.
Зашто не би следио планету онако како смо је познавали.
Да је наша.
Али није било тако.

Не можемо ништа узети здраво за готово.
Не можемо бити сигурни да метеорит неће доћи и избрисати три континента.
Не можемо бити сигурни да је постојање загарантовано под наученим условима.
Јер није.
А нису ни остали.

Оно што је вирус учинило невидљивим за наше очи јесте да нас подсећа на нашу крхкост.
Ступа у контакт са неизвесношћу.
Открива оно што је заиста важно.
То је учинити бриге видљивим.

Зато тај загрљај не можемо оставити за касније.
Не можемо се љутити због глупости.
Не можемо губити време мрзећи
Јер не знамо шта ће се догодити.

Са или без вируса.
Ништа неће трајати вечно.
Зато немојте никада престати да радите нешто што вас чини срећним због онога што ће они рећи.
Не задржавај оно што осећаш.

Не одлажите особу која јесте.
Не сери.
Не будите у тој вези у којој се тако понашају према вама.

Немојте мислити да ће он или она бити тамо кад се вратите.
Јер понекад се вратиш и њих више нема.
Или те више нема и не можеш се вратити.
Па трчи.
И не остављајте ништа за касније.