Ми нисмо вечни

Понекад одложимо загрљај, пољубац, а волим те. Укупно. Али понекад све нестане. Умире. То иде. И више нема могућности да се каже, учини, остане.

Роиев глас је подцаст писца Роиа Галана за часопис Ментесана. Слушајте га и делите.

Постоје ствари које одлажемо.
Одлажемо тај позив.
Та посета.
Одлажемо нешто што неко тражи од нас.

Јер мислимо да ће бити времена.
Да то увек можемо.
Каква лењост, какве везе има, сутра ће бити други дан.
Да ће све бити ту кад се пробудимо.

Понекад одложимо загрљај, пољубац, а волим те.
Укупно.
Али понекад све нестане.
Умире.
То иде.
И више нема могућности да се каже, учини, остане.

Понекад верујемо да је све бесконачно.
Јер смо се навикли на постојање других.
Јер то чинимо тако наивно да мислимо да ћемо бити заувек.
Али нисмо.

Постоје тренуци када се живот распада.
Као ваза која је припадала вашој баки.
И распада се на толико делова да је немогуће поново залепити.
Толико да вам је немогуће да препознате да је то некада била ваза.
Сада је нешто друго.

Понекад се чини да живот има манију за вас.
Зато што вам се истовремено догађа све лоше.
И тада схватиш све добро што си имао и што ниси ценио.

Живот није егзактна наука.
Колико год да га испуњавамо законима, правилима и извесностима који то уопште нису.
Живот је скуп невероватних случајности.
Прасак и чаролија.

Који се могу искључити у било ком тренутку.
Зато немојте чекати.
Никад.
Немојте рећи да ћу то поправити.
Замолићу за опроштај.
Рећи ћу шта осећам.

Јер то „сада“ можда никада неће доћи.
Јер тада све држиш унутра.
Нема броја за позив.
Нема лица за миловање.
Нема очију за гледање

Ми нисмо вечни.
И размишљање о томе не чини нас песимистичним.
Чини нас реалистима који постојање не узимају здраво за готово.
Јер не мораш да га даш.

Морате га ценити онаквим какав јесте.
Искористите сваку његову капљицу.
Док не остане ништа.
Шта желети.