Отворено писмо психолога против пресуде чопора
1790 потписника
Отворено писмо стручњака за психологију и психијатрију Министарству правде и јавности.
Што се тиче казне изречене петорици мушкараца осуђених за кривично дело сексуалног злостављања током Сан Ферминиса и расправе која се ових дана води, из нашег дубоког и енергичног одбијања поменуте казне, доле потписани издали су саопштење стручњаци за психологију и психијатрију, међу којима су специјалисти за трауму и психотерапијски третман жртава различитих облика злостављања, сексуалног злостављања, напуштања и занемаривања, као и стручњаци за сексологију, родно и сексистичко насиље.
Овом изјавом, која окупља глас више од 1800 стручњака за психологију и психијатрију који су се окупили у групу створену у ту сврху, желимо постићи двоструку сврху: (1) пружити научне информације које помажу у разјашњавању проблематичних аспеката овај случај; и (2) спровести на основу доказа засновану рефлексију о патријархалном систему и озбиљним последицама које он има по друштво уопште и посебно за жене и децу, посебно када је у основи доношење одлука које нас све изазивају.
Укратко, води нас жеља да сарађујемо са правосуђем као делом одговорног грађанства и као професионалци који су специјалисти у овим областима знања, како бисмо радили за здравије друштво.
Што се тиче прве тачке, иако схватамо да фокус не треба стављати на жртву, видећи основе донетих одлука, желимо да понудимо своје знање о трауматичном утицају који различити догађаји и догађаји узрокују на људе и у начину на који одређују ваше реакције. У том смислу, наш допринос треба да осветли сложен и деликатан задатак попут утврђивања или не пристанка жртве и њихових могућих реакција на ситуацију каква је описана доказаним чињеницама.
Према Поргесовој теорији о поливагалу, у ситуацији претње смрћу, озбиљном повредом или сексуалним насиљем, реакција на имобилизацију је уобичајена када није могуће побећи или побећи. У овим ситуацијама активира се дорсовагална грана парасимпатичког нервног система, што резултира реакцијом имобилизације, споријим откуцајима срца и смањеном осетљивошћу на бол. Ово је брз начин реакције нашег нервног система да покуша да преживи и умањи утицај претећег догађаја када, инсистирамо, није могуће побећи или побећи. Стога, у таквој ситуацији нема смисла постављати питање пристанка или отпора, јер ће овај капацитет бити поништен с обзиром на величину претње.Ову теорију су научно доказали и подржали изузетно престижни интернационални специјалисти за трауму као што су Степхен Поргес, Даниел Сиегел, Пат Огден и Бессел Ван дер Колк, између осталих.
Жртву такође нема где да се пита, нити је чињеница да је имала сексуални одговор пресудна, јер у то време тело ствара супстанце за производњу аналгезије против болова, раздваја се и имобилише. А у смислу способности да се одупру и опораве од кризе недаћа, познате као отпорност, у сваком случају било би неопходно подржати превазилажење које је жртва успела да изведе након искуства
трауматичнији него да је критикују или надгледају. Супротно служи само томе да је и даље напада, па чак и доприноси њеној ретрауматизацији.
Што се тиче друге тачке, као професионалци психологије и психијатрије, такође смо савршено свесни да људи интерпретирају стварност која нас окружује из наших менталних и емоционалних филтера, који су заузврат конфигурисани у односу на нашу културу, везе значајни афекти и наша животна искуства.
У складу с тим, чини нам се дубоко симптоматичним за друштво у којем живимо превелику тежину коју је дебата узела о жртви, уместо о мерама које нам могу помоћи да успоставимо друштво без насиља које крши људска права уопште и посебно жена. Схватамо да патријархат као културни и вредносни систем представља интерпретативни оквир у којем морамо регистровати сопствену агресију и законе који управљају нашом правдом, као и поступке професионалаца који га примењују. У друштву је одговорност свих, од полиције до правосудних професионалаца, да поступају професионално, објективно и етично, не доводећи у питање ситуације доказаног насиља или их збуњујући весељем, јер оно представља легло за насиље,коју овде осуђујемо. Дакле, жена и, посебно, њено тело пролазе кроз реификацију која је трансформише од особе до предмета. Предмет који се као такав може користити, нити осећа нити пати и није рањив на патњу.
Истовремено, колективне имагинарије које доминирају нашим друштвом добро су познате и огледају се у социолошким студијама, према којима смо установили да на женама треба инсистирати и прихватити секс чак и ако „у принципу не желе“. Верујемо да ова фантазија укорењена у нашој култури мотивише велики део питања судија у овој врсти процеса, непрестано пропитујући реакције жртве. Стога су ове жртве оне које морају показати да „то не желе“, изричито се опирући упркос чињеници да су парализа и блокада аутоматске и нормалне реакције на панику са психобиолошког становишта. Далеко од тога да доприносимо здрављу жртве и сврси правде, сматрамо да ово само успева да окриви нападнуту особу,ретрауматизовати је и поново виктимизирати.
Стога, у светлу научних доказа и као професионалци у психологији и психијатрији, стога сматрамо неопходним да стручни извештаји издати у процесима као што је овај имају технички савет стручњака и да професионалци Правосуђе, као и Снаге државне безбедности, и уопште цело техничко особље укључено у ову врсту случајева, пролазе обуку са родне перспективе.
И на крају, додајемо хитну потребу за превенцијом, укључујући од детињства непатријархално сексуално образовање, са родном перспективом, трансверзалном и структурном, која фаворизује испуњавање права и права жена за жене, а не односи се на насиље као део сексуалности, што омогућава местима да преиспитају мушкост и обнове поштовање према женама, као и промоцију односа доброг лечења.
Потписници се овим потписују на ову изјаву.
