Кад бисмо снимали селфиее у ниском углу, певао би други петао
Понекад се видим на фотографијама и прво што излази из мене је да се критикујем. Критикујте мој изглед. Али застанем, ошамарим бубу коју још увек имам у себи и која жели да се мрзим и ућутам га.
Драги луди умови:
Долазим с идејом још једног од оних пријатеља који не желе да их цитирам, што ћете ми рећи … али ризикујући да останем без пријатеља, јер ћу је слушати и нећу је цитирати. Тотално, кажем вам ово да ми не бисте приписали заслугу за ову идеју коју ћу вам објаснити, да се касније чиним паметнијим него што јесам и лично разочарам.
Мој пријатељ каже да би, ако бисмо све селфија сликали под малим углом, певао други петао. То ће рећи, уместо да поставимо камеру и наше тело изађе попут корнета сладоледа крунисаног нашом главом (што би била кугла сладоледа, разумете), онда их радите обрнуто, одоздо.
Двострука брада. Као да сам те слушао, идемо. Да ћемо видети двоструку браду, чак и двоструку браду која не постоји јер са фотографијом одоздо сви имају двоструку браду.
Па у томе је ствар.
Мој пријатељ, којег ћу одсад звати МА, каже да би се тако завршавали масни и танки колутићи, бар у мрежама, јер одоздо сви делујемо велики (а одозго, додам ово, сви делујемо мали ).
Она каже да је, с обзиром на избор, увек боље изгледати крупно, јер смо страшнији, јер изгледамо моћно и зато што једним гестом рушимо неколико родних стереотипа, оног који сви морамо бити мини величине и корнета сладоледа, да сви морамо бити беспомоћни и беспомоћни.
Па не, све огромне жене, изнутра и извана.
Даље, и ово је део његовог предлога који ми се највише свиђа, на фотографијама корнета свет нас гледа одозго, као да смо вечно девојчице окружене одраслима. Али на фотографијама изблиза, одоздо, ми смо џинови који свет гледају преко својих рамена, или из груди, или из стомака или дупле браде. Али одозго. И то пружа велико задовољство, за промену.
Предлажем ову акцију неколико месеци када држим разговоре и сличне ствари. И на излазу, сви се фотографишемо под ниским углом, а фото сесија постаје смех и престаје да буде ствар због које ја патим, изгледам дебело, изгледам старо, видим не знам шта.
Пре много година радио сам као менаџер за комуникације и обилазио сам фотографишући своје колеге и колеге у сврху ширења. Био сам запањен да су мушкарци позирали и одлазили без даљег одлагања, али сви, сви, сви, позирали смо, прегледали фотографију, рекли да смо испали фатални, поновили смо је неколико пута и на крају прихватили верзију са оставком.
И мени се то дешава: понекад се видим на фотографијама и прво што изађе из мене је да се критикујем. Критикуј ме, јадна ја. Критикујте мој изглед. Али застанем, ошамарим бубу коју још увек имам у себи и која жели да се мрзим, не волим, презирем. А ја кажем: еххх пажљиво … ни речи лепо. И ја га ушуткам.
Снимке под малим углом је тешко спасити. Једном, циљ фотографија је да крене наопако, забавно погрешно, и исећи рукаве на свакој слици са оним створењима који нам желе лоше.
Срећна недеља, умови!
