8. марта: све борбе

Данас све жене истовремено подижу руке и грло да би рекле исто: једнакост …

Данас сви.

Они којих више нема и живе у сећању.

Који су.

И то оних који ће бити и живети у машти.

Данас сви заједно заузимају улице.

Како су срца заузета .

Са радошћу и борбом.

Данас ће свет бити други.

Свет у којем жене не морају да траже дозволу или опроштај.

Свијет у којем жене нису присиљене трошити своје једино вријеме борећи се за своје.

Свет у којем бити жена није смртна казна, а бити мушкарац има среће.

Свет у којем се жене не осуђују због њихових жеља или због разговора о задовољству.

Свет у којем нико никада не подиже руку на жену у име љубави.

Свијет у којем су жене једнако слободне као и мушкарци.

Свет у којем жене имају исте привилегије као и мушкарци само зато што су мушкарци.

Свет у којем жене нису једине које брину.

Свет у којем мајке увек бирају желе ли да буду мајке или не.

Свет у којем жене нису невидљиве, осим када су објективизоване.

Свет у којем су жене власнице свог тела.

Свет у којем жене не морају да буду храбре за кукавне мушкарце.

Свет у којем нема стаклених плафона или подова од блата.

Данас сви.

Прави место састанка.

Суочени са несрећом.

Подизање руку и грла у исто време да бисте рекли исто.

Заустављање планете.

Рећи да ни један више ни један мање.

То је довољно и то је готово.

Данас сви.

Одлазак у свемир.

Траг љубави.