Niños sobreprotegidos, adultos paralizados
Un exceso de celo por parte de los padres, en la infancia, puede llevarnos a la parálisis en la vida adulta.
Paula se consideraba una chica emocionalmente sana. Había estudiado una carrera que le gustaba, ejercía la profesión que le apasionaba y todo marchaba bien en su vida.
Cuando vino a consulta, me habló con orgullo del cariño que había recibido, durante toda su infancia, por parte de sus padres. Como hija única, Paula había tenido toda su atención y se había sentido y, aún se seguía sintiendo, muy bien cuidada por ellos.
Todo parecía irle bien en la vida a Paula, hasta que un día tras un tropezón, se lesionó una rodilla. El doctor que la atendió, tras prescribirle unos calmantes, le recomendó que usara muletas durante toda su recuperación. También, le comentó que debía tener mucho cuidado mientras su rodilla mejoraba, puesto que una caída o un golpe podría dejarle secuelas permanentes.
Como veremos a continuación, estas palabras del médico, para él sin mayor importancia, activaron en Paula uno de los peores miedos de su infancia.
Pasaron los meses y la rodilla de Paula no mejoraba. Las pruebas físicas daban buenos resultados y no había un motivo aparente para este estancamiento en su recuperación.
Sin embargo, la joven, por más que se esforzaba, no se veía capaz de soltar las muletas, su pierna aún continuaba rígida y ya le había ocasionado algún que otro traspiés (hecho que aumentaba aún más su miedo a sufrir una caída y a lesionarse de por vida la rodilla).
Los doctores sospechaban que, ya que físicamente, su rodilla estaba bien, la causa de su parálisis debía ser psicológica. Tras hablar con ellos, Paula decidió buscar ayuda y acudió a mi consulta para investigar si había algún problema emocional que obstaculizara su mejoría.
Радећи с њом открили смо да је лекарско упозорење да пази да не падне и не удари колено несвесно повезало са детињством и хиљадама пута када је мајка сваки пут поновила израз „пази са …“ . девојка се одважила да покуша нешто ново.
Није могао да вози бицикл јер је било опасно, није се могао попети на дрво јер је могао да падне, није могао да љушти кромпир јер је могао да га посече итд. За њену мајку, која је желела да заштити своју ћерку од зла, све је било потенцијално опасно.
Прекомерна заштита: преношење страхова на нашу децу
Након што је годинама чуо израз „пази са“ , овај вишак заштите на крају се окренуо против девојчице. Да не би узнемирила мајку и да није забринута за њу, Паула је почела да прихвата мајчин страх и када је дошла адолесценције, мајка је више није морала подсећати на опрез (иако је то, наравно, ипак чинила), јер се ограничила и престала да ради потенцијално опасне ствари.
Можемо схватити да је, дубоко у његовом бићу, још увек био присутан мандат да не узнемирава мајку .
Желим да разјасним да мајка Пола није била лоша мајка ; Очигледно је да ју је волела, али и сама је вукла такве блокове и страхује да јој је, кад је имала ћерку (сетите се да је била једина коју је имала), жеља за заштитом била толико претјерана да ју је на крају везала.
Понекад свој страх преношимо на своју децу , и иако немамо намеру да им наудимо, на крају ограничавамо њихову сигурност и поверење у њихова тела.
Ако сте живели детињство прекомерне заштите и страха , од суштинске је важности да радите на томе да откажете мотив свих оних наредби и речи из прошлости које се враћају у нашу садашњост да бисте се заплели и зауставили. Нит по конац, развезујући чвор за чвором, морамо прекинути са свим тим репресивним прописима који су нас на крају гушили.
Након савладавања свих ових препрека и повратка самопоштовања и самопоуздања , коначно можемо слободно (и без страха) доносити сопствене одлуке.
