Сваки пут смо изгубљенији

Индивидуализам постаје све јачи и бољи. Гледамо у другу страну. Ми нисмо подршка. Није нас брига за историју других, бол других. Све мање користимо емпатију. Урадимо своје.

Роиев глас је подцаст писца Роиа Галана за часопис Ментесана. Слушајте га и делите.

Све смо више сами.
Више изоловани.
Имамо све више информација.
Али ми знамо много мање.

Сваки пут када се теже видимо.
Више нас кошта боравак.
Теже нам је истовремено бити на истом месту.

Све смо више повезани са мрежом.
Али више одвојени од себе.
Више чека давање мишљења него слушање.
Борећи се за победу у дијалектичкој бици.
Без покушаја да разуме другог.

Сваки пут када верујемо да је важно оно што мислимо.
И љутим се због глупости.
Блокирамо, ћутимо, остављамо по страни све што нас мучи.

Не желимо да расправљамо.
Не желимо ништа да научимо.
Не желимо да растемо.

Све нас је леније звати.
Не дижемо телефон.
Све решавамо емотиконом.
Срећан рођендан.
И већ смо испунили.

Индивидуализам постаје све јачи и бољи.
Гледамо у другу страну.
Ми нисмо подршка.
Није нас брига за историју других, бол других.

Све мање користимо емпатију.
Урадимо своје.
А наше никада, никад, није оно што припада другима.
Све мање бринемо о људима.

Ми бринемо само о свом телу.
Наша стабилност.
Наша доколица, наш новац, наш живот.

Сваки пут кад смо мало гори.
Мало мање човек.
Мало нецивилизованије.

Све више нормализујемо варварство.
Све док нам се то не догоди.
Јер то утиче на нас.
Па се жалимо.

Сваки пут када одлазимо из тужнијег света.
Више недостаје истине.
Магловита будућност.

Сваки пут смо изгубљенији.
И морамо да се окупимо.
Да се ​​сетимо где је била наша планета.
Где је био наш дом.