Има дана када се све мења
Одједном нешто нестане. Нешто се ломи, нешто се трансформише, нешто се завршава. Нешто умире. Има дана када се све промени и више ништа није исто. Дани који нас изненада смештају на сасвим одређено место.
Роиев глас је подцаст писца Роиа Галана за часопис Ментесана. Слушајте га и делите.
Верујемо да је све бесконачно.
Да се ништа неће променити.
Да ће предмети остати тамо без померања да би нам угађали.
Верујемо да имамо све време.
Да ће ствари остати магично.
Навикнемо се на дане када нема изненађења.
Дани једнаки осталим данима.
Ноћи исте као и друге ноћи.
Дешава нам се да не знамо када смо нешто појели.
Да ли је био четвртак или уторак?
Јер постојање је мирно и уобичајено.
Само се наставља.
Али одједном нешто нестане.
Нешто се ломи, нешто се трансформише, нешто се завршава.
Нешто умире.
Има дана када се све промени и више ништа није исто.
Дани који нас изненада смештају на сасвим одређено место.
То нас тера да помислимо колико смо имали среће у тим тихим данима.
У којој се ништа није догодило.
Али у којој смо били срећни а да то нисмо знали.
Јер су сви били.
Јер није било бола.
Јер требало је јести.
Јер посла је било.
Сви они дани када смо се жалили.
На чему смо завидели срећи других.
У којем смо се посвађали са мајком око глупости.
А сада још увек немамо мајку.
Верујемо да је све бесконачно.
Али није.
И размислите о томе.
Ми схватамо.
То нас не чини песимистима.
Чини нас људима који знамо како да ценимо овде и сада.
Да се могу релативизовати.
Да могу да присвоје причу и промене „немам“ за питање шта је „оно што имам“.
Јер ако нешто имамо, за сада је то живот.
И мада је много пута страшно и прелази га страх.
Иако то уопште није лако.
Иако се чини да су се планете поравнале да нас зезну.
Живот је много.
Превише је.
Све је то.
Заправо живот, сваки дах и сваку секунду.
То је прилика да нас погледамо у лице.
Да нас препознају.
И да потврди.
Та срећа је још увек у стању да додирне.
