Натерао си ме да волим себе

Кренули сте у моје постојање. Иако понекад за мене није било места. Прелазећи устима свим оним угловима због којих сам се гнушао. Натерао си ме да се сетим како је било имати срце у грудима.

Стигли сте кад нико више није пролазио одавде.

Кад нисам ни себе посетио.

Кад је моје тело већ било град духова.

Кад је изгубио сваку наду да ће свет повратити ту магију детињства.

Учинивши видљивом сву ону нежност коју сам ишчупао.

Појавили сте се без упозорења.

Као оне летње олује које вас ухвате насред плаже.

И не знате да ли да трчите или да се покиснете.

Да ли си дошао.

Направили сте то путовање у моје постојање.

Иако понекад за мене није било места.

Натерао си ме да се волим.

Прелазећи устима свим оним угловима због којих сам се гнушао.

Они који никад не гледају.

Али стао си.

И скинуо си језик са мојих рамена.

Дозволили сте ми да се одморим.

Склони се с времена.

Врати простор који сам заборавио да ми припада.

Прихватите рану и заплешите на ожиљку.

Дошао си да останеш.

Не знам до када.

Али то није битно.

Дошао си и натјерао ме да се сјетим како је било имати срце у грудима.

Да бих могао да наставим.

Стојећи.