Страх од самоће је бескористан страх

То је страх од суочавања са собом. Да ћути. Јер у буци не мислимо на себе. То је бескористан страх. Јер смо увек сами у својим главама.

Страх од усамљености је страх од суочавања са собом.

Да ћути.

Јер у буци не мислимо на себе.

Јер са толико охрабрења немогуће је знати шта заиста осећамо.

Плашимо се да будемо сами и сами јер нас то повезује са нашим нестанком.

Јер тада можемо почети да ослушкујемо проток времена.

Унутрашњи тик так.

Стални звук у нашем телу одлази мало по мало.

Страх од самоће је бескористан страх.

Јер смо увек сами у својим главама.

Јер нико не може да насели наше мисли више од нас.

Страх од усамљености је страх од тога да нема одраз.

Бити нико ако нас нико не гледа.

Не могавши да се изградимо под прихватањем другог.

Да будем дух који лута светом.

Не бојте се бити сами или сами.

Не чини ништа да не останеш сам.

Јер само прихватањем коначног можемо истински ценити живот онаквим какав он јесте.

Сваки зрак сунца и сваки гутљај воде и свака грана коју је ветар пустио.

Не бојте се да немате тај компас какав имају други.

Јер сви идемо на исти север.

И оно значајно.

Шта је заиста важно.

Уживати у путовању.

До краја.