Први пут кад сте нешто тражили

Након година тихог и корисног за све, отворили сте уста да нешто затражите. И одједном, сви ти људи око вас су нестали.

Научили су вас да не тражите ствари.

Да не узнемиравам.

Задовољити.

Да све урадите сами.

Да се ​​постидиш ако ти нешто треба.

Да ставите своје самопоштовање у чињеницу да ћете другима требати.

Да бисте решили све проблеме.

Да никад не кажем не.

Да би увек био доступан другом.

Служити.

Научени сте том емоционалном ропству очајничког тражења прихватања.

У избегавању одбијања пре свега.

Постајући оно што друга особа захтева како вас не би престала вољети.

У страху од напуштања.

А сада нешто тражите, јер то више не можете поднети.

Шта год да је.

А људи који вас цео живот стежу, наљуте се.

А сада кажете не.

Што да не.

А људи који су целог живота рачунали на тебе, кажу ти да си се променио.

Да нисте иста особа.

Шта није у реду са тобом.

Једино што вам се дешава је да сами себи дајете вредност.

Мислите на себе.

Први пут постављате ограничења.

И ви захтевате своје право на примање.

А сада можда нема толико људи.

Јер људи који су били са вама из интереса кад више нисте корисни, нестају.

Ваучер.

Бићете више сами.

Али и.

Слободнији сте.