Први пут кад сте нешто тражили
Након година тихог и корисног за све, отворили сте уста да нешто затражите. И одједном, сви ти људи око вас су нестали.
Научили су вас да не тражите ствари.
Да не узнемиравам.
Задовољити.
Да све урадите сами.
Да се постидиш ако ти нешто треба.
Да ставите своје самопоштовање у чињеницу да ћете другима требати.
Да бисте решили све проблеме.
Да никад не кажем не.
Да би увек био доступан другом.
Служити.
Научени сте том емоционалном ропству очајничког тражења прихватања.
У избегавању одбијања пре свега.
Постајући оно што друга особа захтева како вас не би престала вољети.
У страху од напуштања.
А сада нешто тражите, јер то више не можете поднети.
Шта год да је.
А људи који вас цео живот стежу, наљуте се.
А сада кажете не.
Што да не.
А људи који су целог живота рачунали на тебе, кажу ти да си се променио.
Да нисте иста особа.
Шта није у реду са тобом.
Једино што вам се дешава је да сами себи дајете вредност.
Мислите на себе.
Први пут постављате ограничења.
И ви захтевате своје право на примање.
А сада можда нема толико људи.
Јер људи који су били са вама из интереса кад више нисте корисни, нестају.
Ваучер.
Бићете више сами.
Али и.
Слободнији сте.
