Збогом свему што смо били
Да сам те напустила, учинила бих то с деликатношћу којом мајка уклања рођенданске конфете са косе своје ћерке. Да смо отишли, не би било тужби ни уцена.
Ако бисте ми дозволили
Не би било замерки.
Нити бих икада рекао реч умрети.
Плакао бих од тако једноставних ствари.
Као и код детета које ставља прст
на чипку ципела да је веже.
Или тако глупо.
Као и код последње нетакнуте креме у фрижидеру.
Али то би био мој крик.
То би ме напукло.
Као сомот испод језика.
Ако ти допустим.
Учинила бих то с деликатношћу којом мајка после рођендана уклања конфете са косе своје ћерке.
Потрудио бих се да останеш добро.
Да вам не недостаје воде.
Нема топлоте.
Није Нетфлик.
Ако се допустимо.
Не би било суђења ни уцена.
Имали бисмо забаву циборијума.
На коју би дошли сви и сви који су учествовали у нашој љубави.
Прослава онога што смо доживели.
Шта је било до овде, било је.
Тако да можете захвалити својим родитељима.
Да шапнеш нешто својој баки на ухо.
Да плешеш са мојом сестром.
Да би деца коју смо имали могла да виде како се волимо.
Тако да ћерке које никада нису стигле добију пољубац у чело.
Да се сетим миловања и вриске.
Тишине и каранфили.
И на крају.
Кад би сунце лизало све госте који су спавали на земљи, а бакини зуби би се одмарали изван њених уста.
Побегли бисмо.
А на шалтеру бисмо рекли шалтеру карата:
Где год желиш.
И једном тамо, далеко од свега што нас је спојило.
Као да је то сан.
На месту са толико обала колико и ветар.
У коју никога и ништа нисмо разумели.
Ето.
Као ванземаљске пчеле.
Направили бисмо медени месец.
Опраштајући се од свега што смо били.
Од свега што није могло бити.
Игра.
И са Ами у позадини.
много те волим
није довољно
Јебали бисмо се као да је задњи пут.
Јер би било.
А кад се вратим, видео бих да скренете иза угла.
Нестани, остављајући ми пејзаж.
И морао бих да се осмехнем и дрхтам.
Јер је место постојало.
Простор који је био ваш и мој.
Наше.
У то време постали смо породица.
Ничега.
И тај одјек.
Са наших леђа загрљених у мраку.
Никада нас неће напустити.
