Халфлингс: невидљива браћа

Нису најстарији, а нису ни малишани. Нити имају предности једног, нити привилегије другог. Када родитељи не обраћају пажњу на њих, браћа и сестре у средини полажу право на своју улогу у породици кроз неприлагођеност.

Рођење најстарије, најмлађе или средње, не мора да одређује особине личности деце. Међутим, у породицама у којима њихова динамика није здрава, положај рођења може утицати на развој њиховог карактера.

Ово је случај средње браће и сестара ухваћених између најстаријег, коме се сви диве што је први, и најмлађег, којег сви мазе.

У породицама у којима су улоге високо одређене рођеним положајем, нико не примећује тог средњег брата. Тамо је, као ни у чијој земљи, и то мора бити он, без икакве помоћи и подршке, који полаже своју улогу у породици. Ова потрага за сопственим идентитетом обично се врши кроз неусклађеност и тврдње.

Емотивни профил средњег брата или сестре

Ова деца, често у одређеним породицама, морају да привуку пажњу да би их се слушало и вредновало. Ако нико не примети њихово постојање, ако о њима не брину као о другој деци у породици, осећају се усамљено, изгубљено и фрустрирано. Нико не цени његово постојање. Осећају се невидљиво. Могло би се рећи да се, на неки начин и с правом, наљуте на живот и на родитеље.

Многа средња браћа и сестре из породица са изразито истакнутим улогама (то се често догађа у традиционалним породицама) на крају буду означени као „побуњеници“, „црна овца“. У стварности, ова неусклађеност произлази из развоја снажне личности. Без одраслих да их учине видљивима, ова деца морају сама да зарађују за живот.

Они могу постати људи снажног карактера, са великом одлучношћу.

Међутим, недостатак бриге код старијих такође их чини рањивима и врло осетљивим на знаке наклоности или недостатка.

Бити онај у средини може изазвати анксиозност

Када је Хуан дошао у моју канцеларију, нашао сам се пред врло узнемиреном и стресном особом. Из онога што ми је рекао, није могао да нађе начин да се смири или осети добро.

Увек је био на опрезу, неповерљив према другима и није знао како да престане да осећа толико муке. Рекао ми је да је музичар и да је увек кроз уметност успевао да контролише своју анксиозност, али да му последњих месеци чак ни музика не може да помогне.

Када смо започели његову терапију , рекао ми је да је средина троје деце. Најстарији је био старији од њега четири године, а најмлађи је рођен само десет месеци након њега.

Како ми је рекао, његова мајка је увек говорила да је затруднела у четрдесетима. Такође јој је рекао да је био врло проблематична беба која неће престати да плаче и да има колике.

Хуан је увек морао да дели пажњу својих родитеља.

Није се могао сетити ниједног минута детињства у коме му је сам обраћао пажњу. Обраћали су му пажњу само кад се наљутио и викао. Дакле, пошто је био врло мали, сетио се да се наљутио на све. Његова породица га је надимала и због тога се подсмевала. Звали су га „Хуан је бесан“ или „Хуан други, бесни“.

У једној од својих сесија, Хуан се сетио само плакања у башти своје куће. Било му је око пет или шест година, пао је са једне од њихових смокава и сломио ногу. Толико га је болело да није могао да хода, па, колико је вриштао и плакао, требало је неколико сати док нису схватили његово одсуство и дошли да му присуствују.

Како се решити те љуске

Хуан се сетио беспомоћности коју је осећао у то време. Мислио је да га нико не воли и да ће тамо умрети сам, без ичије помоћи. Од те епизоде постао је сумњичав и било му је веома тешко да верује у породицу или било кога другог.

У ствари , никада се није зближио ни са једним пријатељем, држао их је на разборитој „емоционалној дистанци“ како ми је рекао. Није желео никоме да се отвори, нити да има партнера, није веровао да ће га напустити и оставити на миру.

Хуан је мало по мало радио на обнављању свог самопоштовања и самопоуздања. Схватио је да је као дете претрпео од родитеља истинско емоционално напуштање, али да се сада, као одрасла особа, може бринути о себи. Напокон је могао да види себе онаквог какав је заиста био, особу од велике вредности, талента и снаге.

Хуан је успео да се ослободи оклопа који је морао бити створен да би преживео у свету без љубави свог детињства. Почела је да се отвара људима, да верује неким правим пријатељима, па чак је и започела озбиљна дружења са момком, певачицом коју је познавала од својих музичких почетака, а који је увек био ту поред ње кад јој је била потребна помоћ.