Мушкарци, моћ и сексуално узнемиравање: зашто нико ништа није рекао?

Сви су на неки начин учествовали у неговању тријумфалне мушкости која укључује сексуалну моћ повезану са економском моћи и друштвеном моћи: пропуштањем, да не кажем, затварањем очију, гледањем у другу страну, али и активно.

Када су пре неколико месеци скочиле оптужбе за сексуално узнемиравање против Плацида Доминга, он се бранио овим терминима: „Правила и вредности којима се меримо данас, а морамо мерити себе, веома се разликују од оних које су биле у прошлости“.

Ове изјаве, које су многе од нас зајебале, указују на важно питање: разлику између етике и морала. Етика прикупља оно што сматрате исправним и нетачним, док морал указује на оно што је дозвољено, а шта није. То је скуп друштвених норми које се у ствари мењају с временом и контекстом.

Етичко или морално питање?

Тенор је овим изјавама говорио да се придржавао тренутних норми, норми које је познавао, јер су можда норме малтретираних биле другачије и ни за шта друго није бринуо. Оно што му замеримо је да није било етике иза оних норми које су га покренуле узбуну у погледу његовог понашања, без обзира да ли су постојале норме које су га храниле као исправно.

Етика, само бацим нит, она није јединствена, нити увек указује на опште добро.

Али да је постојала етика иза понашања Плацида Доминга, његова објашњења била би другачија. Можда једнако језиво, али рекао би нам зашто је то учинио и даље од позивања на друштвене норме.

Серија „Јутарња емисија“ из ове перспективе бави се питањем сексуалног узнемиравања на послу. Жалба скаче према телевизијској звезди у доба # метоо и сви вриште до неба кад открију да је под тим познатим ликом постојао сексуални предатор. Али кроз поглавља видимо да је читаво окружење хранило то понашање.

Изостављањем, да ништа не кажем, затварањем очију, гледањем у другу страну, али и активно, негујући ону тријумфалну мушкост која укључује сексуалну моћ повезану са економском моћи и друштвеном моћи.

Другим речима, многи људи су били на лопти и нико, посебно централни субјект, предатор, није успео да се придржава етике која је ишла против те катастрофе.

Етика која ће се побринути за штету коју је нанео малтретираним људима, која ће се обавезати на последице сопствених поступака, без обзира да ли ће због тога бити социјално санкционисана. И у тој санкцији не можемо заборавити положај моћи неких ликова, што санкцију чини још тежом и од које они у потпуности користе.

Све је то већ објаснила Хана Арент када је говорила о баналности зла. У процесу против нацистичког Адолфа Ајхмана, задуженог за депортацију мађарских Јевреја у логоре за истребљење, сва штампа је указивала на зло лика. Само је Ханнах Арендт указала на етику и морал. Ајхман је био моралиста, легалиста, без икакве етике. Само је извршавао наређења. Био је добар грађанин, у свом најопаснијем облику: ону некритичке послушности.

У друштву у којем живимо, које нас храни социјалним успехом као јединим хоризонтом, који промовише „победу“, дакле, апстрактно, као синоним среће, испуњења и где се наша сопствена жеља схвата као облик наше суштине и ми, лична етика можемо бити врло против владајућег морала.

Постоји тријумфална мушкост која се гради насиљем.

Можда не директно (што такође), али да кроз мноштво атрибута који су потребни од мушкараца да би били друштвено успешни. Конкурентност, дакле спортисти су полубогови, дрски, отуда лик негативца глуми у толико филмова, а звезде позитиван и, наравно, освајање жена као други атрибут освајања, победе. А то генерише врло низак отпор фрустрацији, врло мало прихватања немогућности свега, недостизања свега, да постоје жеље које се не могу испунити и да је у реду да се оне не испуне. Укључујући, наравно, и жељу за другим људима.

Како се сви можемо борити против насиља?

У средишту питања је субјекат који преузима ту улогу. Али остатак друштва није изузет од одговорности. И то су добре вести, јер то значи да смо и ми део решења. С једне стране, можемо померати правила понашања. Не само на површини, истичући да је посебно сексуално узнемиравање неприхватљиво.

Такође сагледавање проблема у целини и разумевање да се овом мушкошћу више не може хранити. Не можеш више пљескати. Не можете пожељети више. Исто тако, стављање фокуса на ту разлику између етике и морала и давање простора критичкој конструкцији етике бриге која не доводи до норми које можемо следити не обраћајући пажњу на било шта друго.

Али такође нам треба размишљање о успеху и његовим атрибутима. Већ сам писао о етичким вредностима које несвесно приписујемо стандардизованој физичкој лепоти. Односно, када неко има тело у складу са лепотним канонима тренутка, нешто у нама томе приписује одређену „доброту“.

Лош момак у филму је увек згодан. Због тога он има заљубљену девојку која ће му се понашати као мајка и извући оно што је добро у њему дубоко у себи. Ако је негативац ружан (друштвено ружан), већ знате да ће сплетка ићи у другом смеру. Биће инкарнирано зло, без ичега за спас. И будите опрезни, јер ова „ружноћа“ често има расистичке, класне и оснажујуће облике. Лош човек као луђак, лош човек као скитница, лош човек као црнац или Циганин, да нажалост дају типичне примере.

На исти начин приписујемо неке облике „доброте“ друштвеном успеху и користим ову реч коју не волим много да бих указао на неког безазленог, некога ко не наноси штету, а намерно не наноси штету. Неко с ким можемо смањити одбрану и веровати да смо у добрим рукама. Плацидо Доминго је неко ко добро пева и ко је имао финансијска средства да гаји тај квалитет.

Ни мање ни више. Све остало је фатаморгана вашег друштвеног успеха. Будући да је скандализован зато што није имао етичко понашање изван морала тријумфалне мушкости, део је те фатаморгане. То га уопште не оправдава, али треба да буде опрезан за наше очи и наше самопоуздање.

Друга страна медаље је ризик који претпостављамо да претпоставимо недостатак етике према људима који немају социјални, радни или економски успех. Стигматизација народних класа и страх од сиромашних, када су богати људи опаснији јер имају средства да у случају зла спознају своје зло.