Не такмичимо се: у овој трци ћемо заједно стићи до циља

Ових дана када се сва та конкурентност наставља појављивати. Све то треба да се утврди кривим. Било би лепо да смо љубазнији. Да много више вежбамо солидарност. Да преиспитамо свој грозни индивидуализам. Јер не морамо се такмичити ни са ким.

Глас Роиа Галана поткаст је писца Роиа Галана за часопис Ментесана. Слушајте га и делите.

Тилер Ник - Унспласх

Од почетка нас уче да будемо конкурентни.
Да скине ону испред.
Да бисте добили више од другог.
Да се ​​покаже.
Да друге виде као непријатеље које треба победити.

Уче нас да гледамо шта добија следећа особа.
Да нас копирају.
Зависти.

Уче нас да што више имамо то више вредимо.
Као да смо способни да нешто купимо аутоматски нас чине бољим људима.
Као да новац има везе са вашим квалитетом као човека.

Уче нас да будемо потпуно незадовољни својом стварношћу.
Чезнути за оним што нисмо имали.
Да желимо оно што нећемо имати.

Да учиним немогуће да се попнем невидљивим мердевинама.
Тражити признање по сваку цену.
Да покажемо наше аквизиције и да их волимо због њих.

Уче нас да никада не будемо задовољни.
Ни са чим.
Да изнова и изнова презиремо све ствари које имамо.
Наша жива тела.
Сунце које се враћа сваког јебеног дана.
Уче нас да заборавимо да постојимо.
Тако да плаћамо да се променимо.
Желимо да променимо све.

Уче нас да се не прилагођавамо.
Иако је свако дисање већ пуно.
Буди чак превише.

Предиспонирају нас за борбу.
Иако не знамо зашто и због чега.
Ту смо.
Само-апсорбован.

Борба за непознати трофеј.
За краткотрајни аплауз.

Уче нас да победимо.
Али нико нас не учи да губимо.
И дечко да ли губимо.

Изгубимо људе које волимо.
Губимо посао.
Губимо кућне љубимце.

Јер понекад све радиш како треба.
А ти си последњи.

Нико нас не учи шта да радимо са фрустрацијом.
Са тим бесом усмереним на оне који су били успешни.
Као да је тријумф нешто спољашње што неко непознат може да дефинише.
А не себе.

Ових дана када се сва та конкурентност наставља појављивати.
Све то треба да се утврди кривим.
Било би лепо да смо љубазнији.

Да много више вежбамо солидарност.
Прегледајмо свој грозни индивидуализам.
Јер не морамо се такмичити ни са ким.

Морамо се ставити у кожу других.
Морамо да помогнемо једни другима.
Него бити емпатичан.

Јер ово је ураган.
Без трунке ветра.
А кад се ово заврши.
Биће много тога за обнову.

Није време за ривалство.
Није време за освету, освету или добијање медаља.
Време је за улазак.

Да се ​​окупимо и покушамо да спасимо све што се спасити може.
И да будемо сложнији.
Никад нисмо могли бити.