Кад изађемо из овога …

Кад изађемо из свег овог затварања. Кад вратимо нешто од онога што они називају слободом. Када су границе опет оно што желимо да путујемо. Не заборавимо на краткотрајно и крхко.

Глас Роиа Галана поткаст је писца Роиа Галана за часопис Ментесана. Слушајте га и делите.

Баилее Грамлинг / Унспласх

Ништа није заувек.
Није љубав.
Не твоја бака.
Ни угао улице у којем сте се играли као дете.

Ништа није заувек.
Апсолутно је све готово.
Лето је готово.
Наранџе на дрвету понестану.
Жеља понестаје.

Ништа није заувек.
Понекад нешто све промени.
Све што сте мислили да је сигурно.
Непроменљиво и истинито.
Нестаје.

Ништа није заувек.
Иако смо се навикли на загрљаје.
Да бисте изнова и изнова видели исти пејзаж.
Јер ако учинимо једну ствар, имаће исти резултат изнова и изнова.

Али ништа није заувек.
Понекад се кућа у којој сте одрасли сруши.
А баку вам однесе вирус.
Понекад тресење.

Онај који вам побрка ствари.
То их крије.
Премешта их.
А ви више нисте исти.

Понекад постојање престаје.
Деформисан је.

Постаје непрепознатљив пред вашим очима.
И не знате да ли је оно што видите стварност.
Али је.
Иако се чини као лош сан.

Ништа није заувек.
Дакле, морате поштовати време какво оно једноставно јесте.
Златна прилика.
Блистава и светла.

Сада нам наставља пружати могућност избора.
Да наставим овде.
Никад се не враћамо.
Ништа неће.

Па кад изађемо из овог затварања.
Кад вратимо нешто од онога што они називају слободом.
Када су границе опет оно што желимо да путујемо.
Не заборавимо на краткотрајно и крхко.

Не заборавимо ово чудо што смо заједно у свету.
Јер само на овај начин.
Само се сећајући да ништа није заувек.
Једино што поуздано знамо је да ће свему бити крај.
Заиста можемо сваку ствар вредновати у одговарајућој мери.

Сваки гест, сваки избор, сваки пољубац.
Сваки додир, свако збогом.
Свака изговорена реч.
Бирајући га са пажњом и поштовањем.
Као да је последња.

Јер може бити.
И ми а да то нисмо знали.

Када се можемо вратити на планету.
Размислимо о томе да ли вреди мрзети друге.
Ако желимо да искористимо свој простор да нас повреде и повреде.

Или ако је управо супротно.
Одлучићемо да волимо.
Одлучићемо за доброту.
Ми ћемо одлучити о доброти.
До краја нашег времена.