„Постоји потреба за духовношћу“
Францесц Мираллес
Интервју са Агустином Паникер-ом, уредником Каироса и аутором есеја о духовности у Индији. Свакодневно нам говори о духовности.
Каирос , издавачка кућа коју је водио Агустин Паникер и коју је основао његов отац, инжењер и филозоф Салвадор Паникер, сада има 50 година.
Агустин Паникер је живи пример спајања Истока и Запада у истој души, нешто што је успео да унесе у каталог Каирос, који читаоцима пружа мудрост из оба света више од пола века.
─Ти си син Салвадора Паникера и нећак Раимона Паниккара, како одрасташ у таквом духовном окружењу?
─ Вероватно се образовање које сам стекао од оца мало разликовало од образовања остале деце, иако ми се није чинило тако.
Моје презиме ме је обележило и у добру и у злу, јер су ме препознали као сина и нећака ових филозофа, али су, с друге стране, очекивали да водим исти мистични дискурс. Ја сам уредник који воли да шири своје идеје које су усмерене на Индију.
Практична духовност Истока прилагођена Западу
─Каирос је уско повезан са трансперсоналном психологијом, да ли мислите да је овај жанр још увек у моди?
─ Термин трансперсонално измислио је Маслов, који није био повезан са религијом.
Циљ му је интроспекција која превазилази психоаналитичку, бихевиористичку или чак хуманистичку парадигму, укључујући мистичне и медитативне димензије.
Можда данас трансперсонална психологија нема авангардни тон осамдесетих година аутора као што су Вилбер, Гроф, Валс или Ваулхан, али постоји нови приступ другим струјама дубоке психологије. Не дам је за мртву.
─Ваш каталог посвећује велику пажњу будизму и медитацији. Да ли сте заинтересовани за улазак у ове теме?
─ Да, постоје три линије које се конвергирају.
С једне стране, мој лични интерес, јер се осећам веома блиским будизму и његовим медитативним традицијама; с друге стране, Каирос, који у својој ДНК уводи источњачке филозофије, мисли и традиције; и на крају, чињеница да данас постоји већа потражња за практичном духовношћу. Ми смо пионири у објављивању пажње као логичне последице претходно објављених радова о будизму.
─ Које друге теме вас занимају?
─ Можда ме сада, јер имам релативно малу децу, занима цео педагошки предмет.
─ Шта мислите о такозваним „алтернативним школама“?
─ Много ми се свиђају, оно што ми се не свиђа је алтернативно име јер их ставља на маргину друштва.
Валдорф, Монтессори или друге методе требало би да буду укључени у заједничко образовање, а требало би да буде мање опседнутости школским програмом, ПИСА извештајем и свом том конкурентношћу. Резултати се вреднују само зато што се емоционална интелигенција не може мерити. Опсесија испитима, таблом и наставником чини ми се у ствари антипедагошком.
