„Научили смо да укротимо своју децу“

Гема Салгадо

У нашем патријархалном систему, где срце и љубав не треба, морамо да повратимо спонтаност и емоционално образовање.

Цлауди Нарањо је филозоф и писац. Усмерава САТ програм за обуку васпитача у самоспознаји. Суоснивач је „Глобалног покрета за иновације и промене у образовању“.

Повратак на спонтаност и креативност

Залажете се за образовање из срца, које узима у обзир биће, знање о себи. Каква би требала бити школа овог типа?

Акценат ми је на обуци васпитача, а не толико на типу школе. Имам утисак да би, ако просветни радници не би били обучени за информације и идеје, већ би прошли емоционални тренинг, ствари ишле другачије.

То такође значи терапијски тренинг, јер смо на емоционалном нивоу болесни они који учествујемо у западној цивилизацији.

Сви смо ми жртве исте пошасти, пошасти дефицита љубави.

Из генерације у генерацију деци недостаје „мајчинство“, а то не само да се није поправило, већ се погоршало чињеницом да мајке данас морају зарађивати за живот ван куће. Они су мајке све више и више одсутне, а деца су све љућа, све тежа. У школу долазе поремећенији и школа не схвата да је та емоционална штета значајна за живот.

Тешка деца се доживљавају као терапијски случајеви које психопедагози могу узети у руке као да су изузетак, а не као универзална стварност.

Ако се деца образују за раднике и улазе у потрошачки циклус, које промене су неопходне да би се ова стварност трансформисала?

Просветни радници би требало да буду заинтересовани за срећу образованих уместо да следе имплицитно озбиљан образац који је образовање имало до сада. Верујући да је тамо где постоје проблеми тешка рука која ће их решити врло генерализовано социјално зло.

Али што је свет више криминализован да то поправи, то постаје све криминалнији. Образовање је одраз тог истог става. Много је жена у учитељској професији које имају савршене мајчинске способности и оне их обављају код куће, али се мењају када обуку униформу система.

Ово је патријархални систем: не би требало да постоји срце.

Људски однос не би требало да буде релевантан, а лични однос са ученицима. Дакле, врста школе није битна; васпитач мора да има шта да да и слободно му да.

Учите у природи на експерименталнији начин, подстичите креативност … Многе алтернативне школе свој програм заснивају на тим идејама.

Ове школе су помало забрањене. Они су добро, али не стижу до већине људи. Једно од питања које ме највише занима је каква је природа отпора овим врстама нових пројеката ако се зна да функционишу.

Да ли су чланови министарства, појединачно невољни, појединачно саучесници, које образовање не образује? Да ли постоји системски ум који отежава промену темпа? Не успева само емоционално образовање, већ ме веома занима питање слободе, цивилизовано стање које сада почиње да се доводи у питање.

Постоје они који кризу нашег времена тумаче као кризу саме цивилизације. То је криза ситуације у којој смо припитомљена бића; наша животност, наша „инстинктивност“, основни орган којим морамо да се крећемо кроз живот, давно је кастрирана. Припитомили смо животиње пре хиљаде година и научили смо да припитомимо и своју децу.

Недостатак слободе да будемо као да нас дехуманизира и омета нашу унутрашњу животињу.

Веома ме занима повратак спонтаности. Људском бићу је потребна његова креативност да би се извукао од места до ког је стигао, а ако нема спонтаности, нема ни креативности.

Што се тиче САТ програма који водите, како се образују наставници?

Један елемент је слобода о којој сам раније говорио, спонтаност, бити свој. Одважност и поверење у природно, у импулсе. Други елемент су емоције. Постоје ниже и више емоције. Нижи су оно што су хришћани називали страстима, гресима. Данас се оне називају неуротичним потребама.

Али изван неуроза је љубав, и то се мора назвати њеним именом. Разговор о љубави и даље је забрањен у бирократском и академском свету. У САТ-у говорим о егзистенцијалним компетенцијама, оним за које се захтева да буду човек. Међу тим компетенцијама су солидарност, осећај за идеале, вредности …

Разговарали смо о образовању за слободу, образовању за љубав. А за мудрост?

Данас се не зна шта је мудрост. Знање толико доминира да нема много везе са мудрошћу. Мудрост пролази кроз мир и невезаност. Пролази кроз вредности које нису живе у култури.

Људи постају мудри упркос себи губицима, ударцима, јер их живот учи, али мало људи постаје мудро дисциплином, као у источним духовним културама. Данас немамо школу западњачке мудрости.

Верујем да оно што називамо образовањем треба да постане доследније принципима мудрости.

Интелигентно људско биће са срцем постаје мудро када се повеже са својом суштином, са својом духовношћу и са својом мисијом.