Ниси имао пех у љубави
Сви имамо пех у љубави. Јер сви се трудимо да живимо слатке љубавне приче и питамо се зашто не успемо. Па, не иде јер живимо у врло неједнаком, насилном и сексистичком свету. И тако не можете волети добро.
Ниси имао пех, не. Није лако волети једни друге и уживати у љубави, није лако добро комуницирати и савршено се разумети, није лако волети из емпатије, великодушности и солидарности. Јер људи су помало себични.
Свако има своје интересе и своје потребе, а понекад имамо тенденцију да злостављамо друге и тражимо од њих да удовоље нашим жељама, да испуне наше снове и да покрију све наше основне потребе.
Тешко нам је да схватимо да појединац не може да попуни те празнине или да нам служи искључиво као да само постојимо.
Није питање лоше среће, не. Ни ова патња због љубави није само ваш проблем, то је колективни проблем. Тешко нам је да се окупимо и радимо као тим јер су нас научили да се такмичимо и доминирамо над другима. А пар се не може градити из хијерархија и борби за власт: у њему се не ужива на тај начин, али једно све време живи борећи се да не доминира и да не доминира други.
Није да нисте имали среће, не. Ми смо милиони, жене које су се лоше провеле у љубави. Освојили су нас лепим речима и бацили смо се у базен тражећи да живимо романтику века.
Од малена смо митологизирани о љубави: нормално је да смо разочарани с тако великим очекивањима, нормално је да тражимо од љубави да промени живот на боље, нормално је да љубав буде средиште нашег живота … Јер тако смо и образовани свима: од телевизије, биоскопа, књига, песама, наставника и нашег најужег породичног круга. Сви су нас учили о патријархату и преносили су га нама да га интернализујемо.
Нисмо осуђени да патимо због љубави: не трпимо ниједну чаролију која нас веже за љубав, нико нас није казнио патњом.
Људима су потребна љубав и дружење, али жене и мушкарци нису одгајани у љубави на исти начин. За мушкарце је то рат, а жене нам га продају као рај. И зато нам је тешко да се волимо: веома нам је тешко да градимо здраве, слободне односе засноване на једнакости јер нисмо једнаки.
Женама није потребна срећа
Мушкарци имају привилегије и живе врло добро кад се паре, ми не толико. Они живе дуже ако су у браку, ми ако смо слободни. Они који имају користи од брака углавном су они, јер оно што нам се обично дешава је двоструки радни дан, неки уз „помоћ“, а други без ње.
Па, да, сви имамо пех. Сви се трудимо да живимо слатке љубавне приче питајући се зашто то не функционише. Па, не иде јер живимо у врло неједнаком, насилном и сексистичком свету. И тако не можете добро волети.
Феминизам се бори за ослобађање љубави од патријархата: што смо више, то ћемо је пре постићи. Морате све демистификовати, морате спустити ноге на земљу, морате демонтирати љубав, морате размишљати о томе и поново је измислити.
Много помаже окупљање у групама ради разговора и рада на романтичној љубави, јер на тај начин можемо избећи патњу у том процесу: и у делу љубави мора се уживати.
И да, има пуно посла - сама и у групи - али већ постоји много (све више и више) жена које желе да уживају у љубави и животу. Све смо више они који се више не мире са лошим проводом и патњом, они који више не моле за љубав, они који више воле да буду сами него у лошем друштву.
Све више нас зна да ово није индивидуални проблем, а да је лични политички. Не треба нам добра срећа: треба нам само мало доброг разума и здравог разума, још једна мала љубав према себи, добри пријатељи који нам дају добре савете, мало одговорности у вези са самопомоћи и велика посвећеност себи. себе и са другим женама.
