Затвореност: допустите себи да уживате не радећи ништа
Габриел Гарциа де Оро, филозоф и писац
Интернет часови, креативно кување, радионице … Шта ако се опустите током карантина? Данас знамо да ако не радимо можемо бити креативнији, осећати се боље према себи, са другима и садашњем тренутку. Па … зашто не учинити ништа?
Мана Витолиц / Унспласх
Осуђени, као и ми, на друштво перформанса и продуктивности, не чинећи ништа се сматра лењим и лењим. Али наш свет се зауставио. Нагло. Вирусно. Цовид-19 нас је затворио код куће. Избацио је из колосека наше планове. Кочење ногу.
Коронавирус је, наравно, однео круну активним бићима, бесконачним у својим задацима. Изгледало је немогуће, али догодило се. Нико није могао помислити да можемо да зауставимо. Али јесмо. На то смо били приморани. И, без сумње, из овога ћемо научити многе ствари. Да извучем многе поуке. Овде ћемо видети ону повезану са нечињењем. Хајде да видимо.
Ми смо у друштву перформанса. Од производње. Непрестано.
Није потребно далеко да схватимо да нас све око нас позива на све више и више и више. Све су то апликације за организовање задатака. Подсетници о активностима. Све мора имати резултат, као да је наш живот оперативни рачун компаније, мада нисмо ни компанија, нити би требало да се експлоатишемо.
Али многи од нас знају. Чак и са нашом децом, с којом смо у могућности да им дозволимо било шта, да их упишу у хиљаде ваннаставних активности, све док им не досади, као да је досада најгоре чудовиште. Као што ћемо видети касније, није.
Велики проблем је у томе што смо у том бесконачном заборављању заборавили да се повежемо са собом.
Такође смо заборавили да се одвојимо од себе. Да се детоксикује од акција. Да будемо у свом свету да бисмо касније боље насељавали свет који делимо. У том смислу, друштвене мреже постале су замена за нечињење. Гледам у телефон, иако ме нико не зове.
Проверавам пошту, чак и ако ми нико није написао, за сваки случај … Отпремим фотографију. Делим видео мачића. Било шта мање бити са осећајем да не радите ништа. Не то!
Прилика за смањење стреса на мозгу
Данас постоји реакција на ову загушљиву стварност, као што је сада познати случај уметника ВоопсИанг, који је у Јужној Кореји ништа не претварајући у спорт окупио више од 70 људи у парку да би били, заједно, без Не ради ништа.
Загледан у свемир. Само у вакууму. Не више. Без тражења или претварања. Шта је ово? Па, знатижељно, за пуно, посебно за опуштање мозга, преузбуђеног продуктивношћу и оним страшним осећајем да ако то не учинимо, нисмо ништа. Нико.
Такође, како показују неке студије, смањује стрес, менталну исцрпљеност и, пре свега, предиспонира на креативност. Да, за наше. У нашу креативну снагу.
Замислимо да бацамо камење, све време, у језеро. Исход? Узбуркане, мутне, нејасне воде. Међутим, ако нисмо у стању да урадимо ништа …
Само гледање у центар, размишљање о његовој лепоти, мало по мало, површина се опушта, постаје глатка; мекан. Полако се позадина разбиструје и ми можемо завирити у њу. Дешифруј га. Научити. Иста ствар се дешава са нашим унутрашњим језерима. Да бисмо смирили његове воде, тако да поново добију своју транспарентност, морамо престати да бацамо тешке стене активности. Не радећи ништа. Не претварајући се ни у шта. Без жеље да било шта постигне.
Досада нам је савезник
Очигледно је да је у овом потрошачком друштву то компликовано јер се непријатељ на којег смо раније указивали појављује … досада! Али досада је наш савезник. На пример, зевање, велика физичка манифестација досаде, оксигенира мозак. Али има још тога. Чак и уметност досаде има енглеско име: никсен.
Као и сву уметност, и ми је морамо тренирати, а браниоци Никсен-а упозоравају да морамо себи дати досаду.
Добра досада. Није ми досадно. Нити нерад. Нађи досаду. Објективан? Ниједан. Само буди. Будите присутни у садашњости. Не више. И ту ће се догодити чудо да ће ум тражити сопствене подстицаје. И биће неочекивано и изненађујуће.
Аристотел није узалуд рекао да су запрепашћење врата филозофије. Па, увод у чуђење је досада, онај тренутак у којем, не обраћајући пажњу ни на шта, одједном погледамо нешто што нас запањује, реч која у својој етимологији значи излазак из сенке. То је, дакле, не радити ништа. Припрема за отресање сенки бескрајних дела.
