Увек смо исти …

Увек те прегазе мисли. Чинећи од њих болест. Верујући да је једини могући начин постојања неуроза. Као да пре ње није било ничега. Ни касније.

Ла Воз де Рои Галан је подцаст писца Роиа Галана за часопис Менте Сана. Слушајте га и делите.

Увек размишљајући о свему што немамо.
У свему што смо желели да се догоди и што се на крају није догодило.
Увек са фрустрацијом на врху главе.
Завидећи том телу.
Или тај живот.

Увек набрајајући све што нам недостаје.
Све што не добијемо.
Све што смо изгубили.

Увек омаловажавамо оно што чувамо.
Презирући овај дах.
Атмосфера која још увек постоји свакодневно.
Без вредновања онога што поседујемо.

За сада постојање.
Увек узимајући залихе.
Од свега што није изашло.
Пројекта.
Од везе.
О сањаном одредишту.

Увек желећи све више и више и више и више и више.
Производећи из сталне неусклађености.
Такође одатле троше.
Да видимо да ли се испоставља да покривајући ову празнину заборављам на себе.

Увек се навикавам на простор и време.
Да погледам у страну и да је пејзаж још увек ту.
Чак и да се жале да има облака.
Доћи ће време када чак неће бити ни облака.
Или тренутак у којем ће бити, али ко нисмо ми ћемо бити ми.

Увек те прегазе мисли.
Стварање од њих болести.
Верујући да је једини могући начин постојања неуроза.
Као да пре ње није било ничега.
Ни касније.

Стварање наших идеја камењем у мозгу.
Да тонемо мало по мало у своје тело.
Увек дајући моћ другима.
Тако да нам кажу ко смо.
Да нас дефинишу, контролишу и обавезују.

Тако да нас уцењују претњом напуштањем.
Са његовом љубављу према равнотежи, свих на сто.
Увек се одричем овог места на свету.
Јединствен и посебан.
Наше.
И ничијег другог.