Оптимизам или песимизам? Шта је боље?

Неки људи више воле да виде чашу напола пуну, други напола празну. Али која нам психологија у пракси каже да је најбоља за наш живот? Одговор ће вас изненадити.

Безгрјешно је живео у сталном депресивном и безвољном стању. Није пронашла ништа што би је мотивисало, нити се чинило да осећа у свом животу илузију, радост или страст. Када је први пут дошао на консултације, рекао ми је: „Чини ми се као да сам носио непрозирне сиве наочаре које ме приморавају да живот видим негативно, тамно и безизлазно“

У нашој другој радној сесији питао сам је како би волела да види живот или, ако се послужим њеним речима, како би волела да те наочаре буду. Беспрекорна је одговорила: „Желела бих да имам наочаре са жвакаћом гумом, како бих могла да видим све лепо, светло, без компликација и проблема“

Жеља за Безгрјешном је потпуно разумљива онима који су живот провели у врло песимистичном и суморном крају постојања. После толико бола и патње, они жуде за мало светлости и теже да се ослободе нелагоде, управо на супротној страни, оне од погоршаног оптимизма.

Међутим, како сам објаснио Инмацулади, истина је да су и претјерани оптимизам и претјерани песимизам емоционално нездрава стања личности. Рекао сам јој да ће, ако промени наочаре из мутно сиве у жвакаће гумице, и даље бити заробљена, мада на другачији начин, у болу и патњи.

Порицање нелагоде и измишљање ружичастог живота не решавају проблеме нити нам помажу да нађемо равнотежу у свом животу.

Ниједан крај није здрав

И погоршани песимизам и оптимизам могу нас удаљити од стварности и гурнути да живимо у фантазији.

Екстремни песимиста ће видети све црно, постаће депресиван и неће моћи да иде напред, док ће погоршани оптимиста полудети на било који подухват, не узимајући у обзир могуће опасности које се могу појавити.

На наш начин тумачења живота у великој мери утиче модел који смо имали код родитеља.

Ако смо се образовали кроз страх и крајњу репресију, свуда ћемо видети претње и мрак. Ако смо одгајани кроз песимизам и негативност, помислићемо да смо безвредни и да за нас нема наде.

Ако су наши родитељи били превише лабави и безбрижни, у то време нисмо научили да препознајемо могуће опасности и данас понекад можемо да делујемо несвесно и опасно.

Случај Безгрешне и потрага за ружичастим наочарима

Родитељи Инмацуладе пренели су на своју ћерку врло негативну визију живота у којем би се сваки мали ризик - или било која околност која је била непозната - могао претворити у смртну опасност. Током читавог детињства девојчица није престајала да чује фразе попут „птица у руци је боља од стотине летећих“ или „нокат који стрши онај који прими први ударац“.

Од врло младих година, Безгрјешна, навикла је да буде на опрезу, да чека да се несреће догоде око ње и то јој је постепено трошило сву енергију. Његове „тамне наочаре“ биле су резултат збира негативног става његових родитеља и њиховог поразног начина суочавања са животом.

У консултацијама, Инмацулада је радила на томе да разуме порекло своје негативности и крајњег песимизма.

Током својих сесија могао је да се одвоји на овај штетан начин да види живот који је наследио од својих родитеља.

Такође је могао да схвати да током свог живота сви пролазимо кроз све врсте околности. Неки корисније, а неки мање, неки срећни, неки болни итд. Беспрекорно је научила да тече, да ужива у пријатним искуствима и самопоуздано се суочава са оним која нису била тако пријатна.

У једној од својих последњих сесија, Инмацулада ми је рекла: „Више не желим наочаре, ни тамне, ни руже. Желим заиста да живим живот, да могу да учим на грешкама и идем даље ”.

Наочаре, што прозирније, то боље

И крајњи песимизам и оптимизам двије су стране исте медаље, оне порицања. Као и увек, у равнотежи је здравље. Свесни стварности и способни да анализирамо ситуације какве јесу, са свим њиховим нијансама и бојама, даје нам разумевање и емоционално здравље.

Само на тај начин, из провидних наочара, можемо донијети најздравије одлуке за свој живот.

Популар Постс