Морамо да научимо оно што смо научили

Нико нас не учи да будемо критични или да се побунимо против система. Али неки људи нас могу научити да се обновимо, да побегнемо од те вештице у хипотеци одржаној чоколадици.

Нико нас не учи да преиспитујемо ствари.

Јер желе да будемо покорни и покорни.

Желе да прихватимо неправедно као део живота.

Када својим поступцима чинимо неправедно .

Нико нас не учи да кажемо не.

Да се ​​побуне против система.

Да ризикујемо нашу удобност.

Наши социјални статуси.

Нико нас не учи вредности заједничког.

Да буде подршка или емпатија.

Да не прати завој као програмиране овце.

Да се ослободимо овог ропства које претпоставља да будемо оно што други желе или очекују.

Нико нас не учи да будемо своји упркос другима.

Да не послушаш када да се повинује било би да иду против сопственог постојања.

Требати врло мало.

Да вреднујемо оно што имамо много.

Да се ​​према свему понашамо и бринемо као да смо део те целине.

Нико нас не учи да производимо на друге начине.

Да се преиспита потрошња животиња или употреба пластике.

Суочити се са сексом или смрћу.

Нико нас томе не учи, већ друге ствари које нам касније не служе, или нам наносе штету, или наносе штету другима или нас једноставно спречавају да наставимо да растемо.

А онда морамо да научимо оно што смо научили.

Морамо побећи из тог кавеза и оне вештице у хипотеци постављеној чоколадици и вратити се кући да се обновимо.

Морамо тражити презле које су нам други људи оставили у мислима.

Јер нас нико томе не учи, али имамо људе.

Разнолики људи које упознате на путовању, људи који пишу и деле оно што знају, људи који говоре и мењају свет и чине да разумете.

Где год желе да смо незналице, људи су ту да нам помогну.

Сви ти људи од којих треба учити.

Шта је са животом.

Нема ништа написано.