Зашто увек верујемо да их можемо спасити?

Алкохоличари се не лече из љубави, коцкари, наркомани, насилни мушкарци се не трансформишу из љубави. Није наша дужност да спашавамо људе. После толико напора нема награде.

Да би се жене добровољно посветиле патњи због љубави, патријархат је морао да измисли романтични рај.

Љубав је попут религије: моле нас да резигнирано прођемо долином суза и уверавају нас да ћемо на крају моћи да уђемо на небеска врата да бисмо уживали у вечној, дивној и савршеној љубави. Али нема награде и нема раја: волети није трајно.

Жене се образују у култури издржљивости, жртвовања и одрицања уз обећање да ће у неком тренутку свог живота бити награђене и добити своју награду.

У причама о принцезама ово је главна порука коју нам жене шаљу: ако патите и трпите, приметиће и пасти на колена пре вас, обећаће вам да ће вас волети заувек и можете бити срећни.

За нас је савршена замка да бринемо о мушкарцима са проблемима: они нас заводе идејом да наша љубав може све и да ћемо уз пуно стрпљења и нежности моћи да променимо огрца и претворимо га у шармантног принца.

Спасавање Звери није твоја судбина, Белла

Наш пример који бисмо следили била би Лепотица, коју је Звер отела и успева да трансформише своје трајно малтретирање, понижавање, лишавање слободе и све врсте злостављања.

Кажу нам да под тим чудовиштем постоји уплашени дечачић, а жене имају тенденцију да се одмах сажале због оних беба које на лош начин траже љубав јер смо образовани да бринемо, волимо и трпимо.

Међутим, награде нема. Нема награде, нити постоји могући рај када се одричемо своје слободе, својих права, страсти, пројеката, бриге о себи.

Не постоји начин давања и примања љубави у условима патње и злостављања, не постоји начин да се изгради здрав и леп однос, не можете бити срећни када носимо проблеме других, а они постају наши проблеми.

Када се жене састану са мушкарцима са проблемима, дешава се да преузмемо одговорност за њихово благостање и одмах се активира кривица: верујемо да бисмо могли више или да бисмо могли и боље, али изгледа да ништа не прија човеку који пати.

Без обзира колико смо покорни, колико смо послушни и сусретљиви: неће нас више волети због понашања онако како се од нас очекује, нити ће се према нама понашати боље. Него обрнуто: наш мазохизам погоршава садизам за који знамо да је моћан.

Наше стање жртве никада нам неће пружити вечну љубав коју су нам обећали: није важно да ли много патимо, да ли се јако лоше проводимо или да уложимо сав труд на свету да спасимо сиромаха који не зна да воли. Нема награде, нема награде, нема ни раја.

Алкохоличаре љубав не спасава, коцкари, наркомани, насилни мушкарци љубављу не постају добри мушкарци. Свако излази из пакла ако жели и ако у свој лични посао уложи енергију, али нико никога не може извући из депресије, траума из детињства, нагомилане мржње, подлости и беде.

Не очекујте њихов срећан крај, изградите свој

Не постоји рај у замену за патњу и лоше провођење: живот одлази чекајући романтично чудо које никада не долази. Пенелопа је чекала Уликса 30 година, Успавана лепотица чекала је свог Принца сто година, и тако проводе живот сви ратници и принчеви: чекајући да се он врати, или да се он промени, или да се догоди чудо да одведите их у романтични рај какав заслужују.

У свим причама жене чекају и трпе, али у стварности је врло мало оних који уживају у срећним завршетцима у којима се мушкарац искупљује од својих грехова или престаје да буде емоционално унакажен или решава своје проблеме да би га усрећио. својој принцези.

И нормално, цена коју морамо да издржимо је превисока: патња оставља траг на нашем телу, нашем мозгу и срцу, погоршава наше ментално и емоционално здравље, чини нас ружним и стари.

Не можемо себи приуштити да губимо краткотрајно постојање чекајући да се ситуација промени или да се друга промени. Можемо променити само себе.

Не можемо трошити енергију на спашавање вољеног од његових проблема: требају нам сапутници који знају како да се брину и воле, који могу да дају најбоље од себе у вези, који су великодушни и подржавају, који умеју да деле и буду једно висина у сваком тренутку, у добрим и лошим временима.

Демистификоваћемо љубав да бисмо могли да волимо ногама на земљи, да бисмо могли да волимо једни друге не повређујући себе, да избегнемо насилне и експлоататорске везе, тако да нико не може да искористи нашу потребу да будемо вољени.

Морамо бити реални и вољни у садашњости, овде и сада, не испуњавајући своје улоге и не очекујући заузврат награде. Само у садашњости је могуће уживати у љубави, па заборавимо на награде: рај је на Земљи и у добра времена можете живети са људима који знају како да вас воле.