Зашто не повредити друге

Гледам те и видим себе у другој могућности. На другој страни месеца. Зато се трудим да не боли. Јер не желим више да се повредим. Јер је то једино обећање које сам свету дао.

Кад се неко не стави на ваше место, није да то не зна, већ једноставно не жели то да уради.
Јер емпатија је много компликованија од аутономије.
Потребан је пренос од мене до вас.
Прихватити да ми ниједан бол није стран.
Да признам да сам рањив.

Сви смо одговорни за храњење те празнине.
Дивити се људима који само мисле на њих.
Да помешате снагу са неовисношћу.
Али они и они су и даље сами.
У оном дворишту.

Неспособни да схватимо да смо сви исти.
Тужно је проћи кроз овај свет, а да се не осећате делом целине.
Без разумевања да свака стена, сваки лос, сваки лист чувара и његова раж,
свака кап правила, сваки посечени ексер,
сваки точак који се мало-помало носи са спољне ивице.
то си ти.

И ја сам.
Не могу то да не знам.
Гледам те и видим себе у другој могућности.
На другој страни месеца.
Зато се трудим да не боли.
Јер не желим више да се повредим.
Јер је то једино обећање које сам свету дао.

Емпатија је наш начин осећања захвалности.
Јер су нас једног дана протерали из тела.
У сферу која лебди.
У којој је тако тешко поново се осећати изнутра.
У којој се догађа толико и толико неизбежних и застрашујућих ствари.

Једино што можемо је да избегнемо непотребну штету.
Тај живот је већ задужен да нас разболи и убије.

Па чак и ако не иде баш како треба.
Биће вредно тога.
Јер тај тренутак.
Биће то љубав.
И биће слатко.