Тајни врт злостављане деце

Неки људи успевају да емоционално побегну из најнеповољнијих ситуација. Проналажење стварног простора у којем ће се осећати физички и емоционално сигурно помаже им да одрже равнотежу.

Чак и у нашем западном свету са храном и робом, нису сва детињства лака и срећна. Постоје врло тешке приче у којима се на децу притиска да одрасту под јармом грубих и ауторитарних родитеља.

Родитељи који их туку, који их злостављају, који су им једва оставили слободу и који су им у сваком тренутку диктирали шта могу или не могу.

У том контексту, логично је мислити да ће они који су били изложени овој врсти екстремног злостављања постати дубоко трауматизирани и депресивни одрасли људи, склони падању у било коју врсту зависности. Међутим, то није увек случај.

Тајна деце која преживљавају тешко детињство

Упркос томе што сам проживео детињство пуно насиља и понижења, уз консултације, наишао сам на људе са невероватном отпорношћу, који су успели да побегну из ове црне панораме до које су их одвела њихова грозна искуства.

Очигледно је да ове особе трпе последице трауме проживене у детињству, али, упркос својим недостацима, успевају да воде мање-више уравнотежен и нормалан живот.

Радећи у терапији са тим људима, видео сам како су сви они, упркос злостављању и понижењу које су добили, пронашли сличан ресурс како би се одржали емоционално у животу. У основи, ово се састојало од проналаска (и чувања) личног и недодирљивог простора, у којем би се на неколико тренутака могло сачувати њихова приватност и аутентичност.

Место где су успели да побегну, чак и на неколико минута, од притиска одраслих. Простор, у којем су успели да буду своји. Ови тренуци сигурне интимности помогли су овим људима да одрже здрав разум у хаотичном и ирационалном детињству које ниједно дете никада не би смело да живи.

Желео бих да појасним да када говорим о овом личном простору, не мислим на „ментално бекство“ или измишљено место створено као емоционални механизам за бекство и уточиште од стварности. Овај простор можемо замислити као „тајни врт“, право, сигурно физичко место , у коме нико није контролисао или малтретирао ову децу, у коме су се осећала слободно.

Иако би ово могло бити уточиште у које иду свакодневно или повремено, није им била битна толико учесталост с којом су га посећивали, већ могућност да им њихово постојање нуди.

Његова тајна башта представљала је пут за бекство.

Тајна башта била је начин да се остане при здравој памети и побегну, макар и на кратко, од апсурдних оправдања одраслих.

Тамо су се сами осећали сигурно и дозволили су себи да препознају своје животне околности онаквима какве заиста јесу: неправедне, несразмерне и, на жалост, неизбежне, све док живе са родитељима.

Јулијево уточиште

Прича која нам може помоћи да у потпуности разумемо овај концепт „тајне баште“ је прича о Јулију, човеку који је дошао у моју канцеларију са 60 година.

Јулио је проживео грозно детињство које су обележили отац алкохоличар и мајка опседнута чистоћом и болестима.

Док га је мајка, 24 сата на дан, јурила и контролисала да се не запрља, да опере руке или да се пресвуче на улици (у случају да је на њу био везан вирус).

Његов отац је сваки пут кад је пио, а то се догађало свакодневно, платио фрустрације са сином, задавајући му жестоке батине.

На терапији, Јулио ми је рекао да се током свог детињства осећао као затвореник у нацистичком концентрационом логору, препуштен самовољи стражара, мислећи да би му сваки дан могао бити последњи.

Упркос драматичности његове ситуације, мали Јулио успео је да нађе пукотину у строгом режиму свог дома како би имао тренутак приватности и везе са собом.

Рекао ми је да су му бака и деда дали коња за играчке, једног од оних великих са точковима и клацкалицом. Дечаку се толико свидело да је провео сјајна времена љуљајући се на њему. Једног дана је, случајно, открио да је могао увући руку у коња кроз мали прорез. Није била баш велика и једва се могла видети, али било му је довољно да стави руку у шупље тело клацкалице.

Кад би имао прилику, Јулио би из кухиње искрао неколико колачића и ставио их у свог коња. Стрпљиво је чекала да време дремке, када су сви заспали, закључа у своју собу, приближи се свом коњу и ужива у том тренутку приватности док једе своје омиљене колачиће.

За Јулио је ово био његов приватни простор, тајни врт за који нико није знао и који му је омогућио да се на неколико тренутака ослободи пакла који је живео у његовом дому.