Сачувајмо раздаљине да бисмо избегли усамљеност
Размишљам о томе да ли ћемо из овога научити да направимо кварт. Да сакупи сав тај продужени конопац. Да се окупљамо много више. Да би други могао да види. Да заиста може да рачуна на вас. Без изговора.
Глас Роиа Галана поткаст је писца Роиа Галана за часопис Ментесана. Слушајте га и делите.
Удаљеност није само простор који нас раздваја.
То је стање ума.
Конкретан осећај.
Натјерали су нас да мислимо да се да бисмо сазрели морали дистанцирати.
Исеци.
Одлази.
Да, навели су нас да верујемо да је независност увек била далеко.
Али ко може овако да брине?
Нико.
Испричали су нам причу да се о нама не треба бринути.
Да морамо бити способни за себе.
Али нису нам рекли о међузависности.
Од идеје заједнице.
Од везаности које нам пружају виталне сигурности.
Од сигурности неопходне за постојање.
Од помоћи.
Мислим на ову фотографију која је снимљена у затвору.
Где нам је преузето.
Колико метара од људи које волимо.
Размишљам о томе да ли су та бројила изграђена на свестан начин.
Или ако је, напротив, резултат веровања да одрастање увек пролази кроз грђење познатог.
Зашто желимо да покажемо самодовољност ако се касније осећамо сами?
Ако тада не можемо да се побринемо за оно што називамо породицом.
Јер да смо хтели.
Требало би толико времена да се стигне тамо.
Да би тиме чињеница нестала.
Да би то било неизводљиво бити.
Јер наш начин лажне независности онемогућава да то будемо.
Бити кад треба напојити биљку, кад останеш овде на тренутак да бих могао ово да урадим.
Буди кад падне.
Да буде кад радости и туге.
Бити.
Наша концепција света одузела је могућност постојања.
Да прекида везе уместо да додаје.
И сваки пут када осетимо да неко „зависи“ од нас.
Бјежати, брисати и блокирати.
Плашимо се компромиса, јер компромитовање значи прихватање да нисмо свемогући.
Него без осталих.
Не можемо.
Да нам везе и наклоности омогућавају опстанак.
Али кад смо у стању да будемо континенти, постали смо острва.
То се међусобно такмичи.
Данас.
Да морамо да држимо социјалну дистанцу.
Мислим на све оне људе који су сами.
Јер су им ушли у главу да живот мора бити такав.
Да бисте се снашли, морали сте изгледати врло тешко.
Мислим на све људе којима људи недостају.
Кад их је свет пун.
Кад смо милијарде.
Размишљам о томе да ли се то у будућности не може поништити.
Шта ако ћемо из овога научити да направимо кварт.
Да сакупи сав тај продужени конопац.
Да се окупљамо много више.
Да би други могао да види.
Да заиста може да рачуна на вас.
Без изговора.
Без „Не могу“.
Јер ћемо бити ближи.
И можемо поделити све те набоје и ватромет.
Него ова планета.
Наставиће да нас пружа свакодневно.
