Понос што сам

Понос је место за све. За разнолике људе и за оне који воле различитост. За нас који смо разумели да је богатство света у множини. Оно што учимо са оних места која други заузимају.

Замислите да вас неко одбије због носа.
Или уста.
Замислите да је постојала могућност да људи прете да ће повући своју наклоност према вама да дишете.
Да осећају да нешто није у реду са тим што си жив.

Замислите како је то бити уплашен да ће те престати волети због тога што јеси.
Да те присиљавају да се претвараш да не би остао сам.
Како би тужно било постојање.
Какво ропство и каква срамота.

Па, то је оно што смо патили ми људи који припадамо ЛГТБИК + колективу.
Тукли су нас, затварали, ударили струјом, називали болесним и болесним, презирали, стрељали због нечега што је за нас неизбежно.
Јер ми не бирамо.
Ми смо.

И не жалимо се и не правимо жртве.
Захтевамо нешто основно као што је наше право да волимо, желимо и будемо на слободи.

Тврдимо да стварност престаје да буде насилна.
Нека не мере наш степен нормалности.
Да нас оставе на миру какав имамо само овај пут овде.
Да бисте се заљубили, ухватите наш оргазам и покушајте бити и бити.

Да смо сви већ окружени несрећама, изостанцима и казнама тако да нам то чине сложенијим.
Све што тражимо је да нас престанете мрзити.
Понос је дан када се одржава побуна.
Против недостојних и неправедних.
Чин легитимне одбране свега што је људско.

Понос је место за све.
За разнолике људе и за оне који воле различитост.
За нас који смо разумели да је богатство света у множини.
Да учимо са оних места која други заузимају.

Понос је јак.
Унутрашње оружје за заједничко победе над страхом.
Да се ​​држе за руке.
И викните да заслужујемо добро.

То упркос свему и свима.
Никад нас нису успели одвести.
Радост.