Фаза заборава
Ових дана се говорило да ћемо бити „бољи“. И већ је доказано да није. Јер кад смо изгубили страх од умирања. Изабрана мржња вратила се у свом сјају.
Глас Роиа Галана поткаст је писца Роиа Галана за часопис Ментесана. Слушајте га и делите.
Кажу да је ово фаза.
Да идемо од једног до другог као да смо у видео игри.
Као да је могуће победити чудовиште.
Као да постоји циљ.
Ових дана када нисмо могли да се крећемо.
У којој нас је тишина приморала да постанемо (више) свесни ко смо.
Поставили смо се испред огледала.
Онај који нас је подсетио на нашу рањивост и смртност.
Робусна и крхка логика нашег Универзума.
Ових дана када се нисмо могли видети.
У којој смо замењивали загрљаје за видео позиве.
Осетили смо колико смо сами.
Оно мало што смо искористили да бисмо могли да се упознамо.
Све смо узели здраво за готово.
Ових дана смо открили да смо се навикли да будемо живи.
Да смо заборавили чудо из детињства.
Она која укључује прелазак света увек први пут.
У којој смо увек питали зашто.
Зашто се планета враћа ујутру.
Зашто могу да лете.
Зашто дишем.
Ових дана се говорило да ћемо бити „бољи“.
И већ је доказано да није.
Јер кад смо изгубили страх од умирања.
Изабрана мржња вратила се у свом сјају.
Јер треба систематски тражити кривце.
Као да свет нису мучили вируси и земљотреси.
Од незгода.
Ових дана смо имали времена да проценимо своје залихе.
Дати ново значење нашем времену.
Време.
И сада ће бити тешко поново позајмити то време.
Једина коју имамо.
Наши животи су вечни у поређењу са животом цвета кактуса.
Батала ако га упоредимо са животом звезде.
И најважније је шта радимо с временом.
Можда је добро време да преиспитате да ли вреди толико потрошити у замену за то време.
Ако морамо да производимо онако како радимо.
Ако се наш идентитет угаси кад нисмо заузети.
Ако се превише бринемо.
Још увек мењамо парадигму.
Или можда не.
Ко зна.
Оно што можемо је да се сетимо овога што смо живели у исто време.
Кад сте изгубљени или изгубљени.
Сетите се неизвесности.
Јер само то ће нам помоћи да се релативизујемо.
Да дају важност ономе што заиста има.
Да се вратимо на то да смо мало мањи и да имамо мање жеље за победом.
Да захвалим на светлости и кисеонику.
Кроз ова плућа.
Данима.
И за све те људе.
То је било, јесте и биће.
Да се побринемо за наше ране.
